Trinaestogodišnji učenik OŠ “Vladislav Ribnikar” na Vračaru u Beogradu, zaprepastio je svojim hladnokrvnim izjavama posle masakra.

Žao mi što nisam ubio sve učenike sa spiska! Hteo sam da se vratim i sve ih ubijem, ali mi je u dvorištu ispao ranac sa Molotovljevim koktelima i nisam uspeo.

Ovo je, kako Kurir nezvanično saznaje, u razgovoru sa radnicima Centra za socijalni rad (CZSR) izjavio dečak (13), koji je osumnjičen za najgori masakr u Srbiji. Podsetimo, učenik sedmog razreda Osnovne škole “Vladislav Ribnikar” na Vračaru u Beogradu, u sredu u 8 i 40 sati ušao je u školu naoružan pištoljima i Molotovljevim koktelima.

Ubio je Dragana Vlahovića, školskog čuvara i osmoro đaka, sedam devojčica i jednog dečaka, dok je šestoro dece ranio, kao i nastavnicu istorije. Potom je sam pozvao policiju iz školskog dvorišta, predstavio se imenom i prezimenom, rekao šta je uradio i tražio da dođu po njega. “Ja sam psihiopata, morao sam da se smirim”, izgovorio je, a onda je uhapšen.

Prema rečima izvora, dok je dečak hladnokrvno, bez trunke kajanja i empatije prema žrtvama, govorio o tome kako je dugo pripremao zločin, kao i kako je razradio plan i zbog čega, radnici CZSR nisu mogli da sakriju zaprepšćenje.

– Njima nije bilo dobro dok su ga slušali – kaže izvor. Kako dalje objašnjava, posebno jezivo je bilo kada je dečak izgovorio “da mu ni najmenje nije žao ubijenih drugova”.

– Uživao sam dok sam slušao njihove krike. Meni je žao što nisam pobio sve ljude sa spiska, ali kada sam izašao u dvorište da promenim šaržer, ispao mi je ranac sa Molotovljevim koktelima, a njih sam hteo da bacim kako policija ne bi mogla da uđe u školu dok ne završim započeto. Onda sam se uspaničio i shvatio sam da je najbolje da pozovem policiju. Spustio sam pištolj i pozvao – navodno je detaljno opisao zločin.

Ono što je naročito šokiralo radnike CZSR tokom razgovora sa maloletnikom, jeste i to što je on praktično priznao da je na neki način uživao u zločinu, da ne samo da ga je svesno planirao, nego ga je i hteo.

– Dečak je priznao da je često gledao kriminalističke filmove, serije, ali i dokumentarce o masovnim ubistvima, čak i onim u školama. Naročito je bio opsednut dokumentarcem “Američka tragedija”, u kom se prikazuje kako majke žrtava pate, ali i kako majka ubice pati zbog onoga što je njeno dete počinilo. Taj dokumentarac je gledao više puta i poistovećivao je majku ubice sa svojom majkom – navodi izvor.

Uživa u tuđoj boli

– On je majku ubice iz dokumentarnog filma poistovećivao sa svojom, jer je smatrao “da ona nema saosećanja prema njegovim problemima”. Zapravo, hteo je da pate majke njegovih ubijenih drugara, ali i njegova mama. Tu patnju, kao i krike uplašene i ranjene dece je video kao neku vrstu kompenzacije za svoju duševnu bol.

Naš izvor kaže i da je dečak smatrao da ima problem sa društvom i okolinom, odnosno da on pati zbog toga što je izopšten i odbačen od društva.

– On nije bio žrtva fizičkog nasilja, a pitanje je da li je bio žrtva nekog drugog oblika vršnjačkog nasilja. On je imao lični osećaj da deca iz škole ne žele da se druže s njim, a njegova mama nije to shvatala i razumela – navodi izvor i dodaje da je dečak u svaku svoju žrtvu ispalio između pet i osam hitaca.

– Nije nasumično pucao, pucao je ciljano da ubije. U školi je tokom uviđaja nađeno ukupno 57 čaura i šest metaka – navodi izvor.

Ne može u zatvor

Sagovornik kaže i da je dečak toliko dobro planirao ovaj masakr, da je čak vodio računa i o svojim godinama. Naime, nakon hapšenja, policija je zaplenila dečakov telefon, kao i kompjutere.

– On je danima na guglu istraživao krivični zakonik, odnosno koja je starosna granica za odlazak u zatvor. Zbog toga je svesno izabrao baš ovaj trenutak za napad, jer je shvatio da deca do 14 godina ne idu u zatvor. Praktično je požurio da da svog 14. rođendana, koji je u julu, počini zločin kako ne bi mogao da bude krivično gonjen – objašnjava nam izvor i napominje da je dečak smešten na jednu psihijatrijsku kliniku.

Inače, toksikološke analze su pokazale da on u trenutku upada u školu nije bio ni pijan ni pod dejstvom narkotika.