U braku sam sa gluvonemom ženom i zbog toga mi zamera gotovo cela porodica i prijatelji. Ona to zna.

Najbednije se osećam kada nakon još jedne preprike sa roditeljima odem kući, a ona se okrene ka meni i dovoljno je samo da pogledam njene vlažne oči i skrušen osmejak da počnem da plačem kao dete. Ja nju volim, ona nosi moje dete.

Briga me šta ko ima da kaže. Planiram i da prekinem kontakt sa porodicom i da odem sa njom ukoliko nastave da je ponižavaju kao da je od druge rase.

Ne mogu da gledam kako majka mog deteta plače zbog ljudske zlobe. Nadao sam se da će nakon ovoliko godina da je prihvate, ali ništa od toga izgleda.